Poslovna analiza je instrument koji  je potreban  preduzeću  da unapredi poslovanje  u cilju smanjenja ukupnih troškova, efikasnijeg korišćenja resursa i podsticanja  investicija.
U poslovnoj  analizi   fokus je  na aktivnostima  koje kreiraju dodatne  vrednosti i ukazuju na  skrivene gubitke.
Poslovna analiza je instrument koji danas koriste  kompanije kada žele da:

• unaprede poslovanje,
• smanje troškove,
• istraže neiskorišćene mogućnosti preduzeća,
• izmere efikasnost korišćenja poslovnih sredstava (radne snage, osnovnih sredstava, sirovina, energenata i drugih faktora proizvodnje),
• izmere efikasnost i profitabilnost  poslovnih funkcija (prodaje i proizvodnje),
• procene obim i strukturu poslovnih sredstava,
• procene obim i strukturu potrebnih finansijskih sredstava
• procene mogućnosti daljeg opstanka, rasta i razvoja kompanije

Bonitet preduzeća je  pokazatelj  tržišnog položaja preduzeća,  perspektive poslovnog razvoja i poslovne orijentacije. Bonitet se koristi za ocenu kreditne sposobnosti i likvidnosti preduzeća.
Faktori koji utiču na bonitet preduzeća su kvalitet i realnost razvojnih programa, stepen iskorišćenja kapaciteta, nivo produktivnosti rada, kvalitet investicionih programa, razvijenost poslovnih funkcija i drugo.
Utvrđivanje boniteta preduzeća  sprovodi se pre donošenju neke značajne poslovne odluke.
Suština analize kreditne sposobnosti preduzeća svodi se na dobijanje što preciznijih odgovora na pitanja:

• Da li preduzeće- korisnik kredita može na vreme isplaćivati dospele obaveze?
• Da li su realna i likvidna njegova potraživanja i zalihe?
• Da li preduzeće   ostvaruje realnu stopu prinosa?
• Do koje granice se može smanjivati profitna stopa preduzeća a da to ne dovede u pitanje mogućnost isplate kamata, renti, glavnice kredita i slično?
• Da li je finansijsko stanje preduzeća   stabilno?

U datu kreditnu analizu nužno je uneti i vremensku komponentu, u zavisnosti od toga, da li se radi o kratkoročnom, srednjoročnom ili dugoročnom kreditu.
Pri donošenju odluke o davanju kredita, za potrebe kreditne analize koriste  se sledeći pokazatelji:

• karakteristike preduzeća,
• kapital preduzeća,
• kapacitet preduzeća,
• uslovi obezbeđenja kapitala (collateral),
• uslovi poslovanja preduzeća  (conditions).

Informativnu osnovu za analizu kreditne sposobnosti čine bilansni izveštaji preduzeća, tekući poslovni rezultati, interne analize, eksterne analize određenih banaka, agencija i sl., pri čemu se posebno analiziraju stanja, oblici i vrste zaliha i tok gotovine u preduzeću (cash flow).
Da bi se napravila valjana kreditna analiza, analitičar mora raspolagati kvalitetnim poslovnim izveštajima i informacijama. Takvi podaci se obezbjeđuju procedurom obavezne kontrole bilansa preduzeća.

• Osnove kreditnog rizika leže  u potencijalnoj opasnosti od ostvarenja  nepovoljnih događaja
• Opcije za upravljanje rizikom:  izbeći, prihvatiti, preneti i umanjiti ili ublažiti.

Kreditni proces
- Obavezno sadrži sledeće informacije:
a.) trenutnu poziciju potencijalnog korisnika kredita, pravni status, menadžment;
b.) pretpostavke koje su se koristile u izradi biznis plana;
c.) ciljnu poziciju;
d.) finansijski resursi potrebni za realizaciju projekta.

Šta vam donosi strategija upravljanja novčanim tokovima?

Kao rezultat sposobnosti preduzeća da generiše novac iz poslovne I finansijske  aktivnsti,   oslobađaju  se novčana sredstva u vidu gotovine na tekućem  računu I u blagajni kao I u vidu gotovinskih ekvivalenata.  Gotovina presdstavlja najlikvidniji deo obrtnih sredstava koji u svakom trenutku može da se iskoristi za plaćanje dospelih obaveza  ili za različita ulaganja  koja donose određene prinose.
Drugi deo obrtnih sredstava vezan je u nenaplaćenim potraživanjima i  u zalihama (robe ili repromaterijala, gotovih proizvoda I nedovršene proizvodnje) i predstavlja deo imovine koja se sporije pretvara u gotovinu.
Zbog održavanja likvidnosti  I sposobnosti preduzeća da izmiruje svoje dospele obaveze prema dobavljačima, zaposlenima,  državi, kreditorima I drugim poslovnim partnerima, nameće se potreba  držanja određenog iznosa  gotovine  na tekućem računu ili u vidu kratkoročnih  plasmana . Držanje gotovine na računu opterećeno je određenim oportunitetnim  troškovima koji se mere veličinim izgubljenog prinosa na angažovana sredstva koji bi se mogao ostvariti da  su  sredstva eventualno plasirana uz kamatu. Međutim troškovi nedostatka gotovine takođe mogu biti značajni I nastaju zbog plaćanja zateznih kamata u slučaju kašnjenja plaćanja obaveza, izgubljenih rabata I drugih propuštenih pogodnosti koje se mogu ostvariti kod dobavljača. Treću vrstu troškova  upotrebe  gotovine čine transakcioni troškovi odnosno  tzv. manipulativni troškove, kao i razne provizije koje nastaju prilikom pribavljanja gotovine ili njenog transfera u depozite ili HoV, i obrnuto.
Upravljanje gotovinom podrazumeva usklađivanje priliva I odliva gotovine u skladu sa  visinom I vremenskom dinamikom priliva gotovine i potrebe njene ponovne upotrebe za plaćanje dospelih obaveza.  Budući da gotovina na računu ne donosi nikakav prinos, ali  je određen iznos potreban  za  održavanja  likvidnosti, svako preduzeće treba da proceni  koji minimalni iznos gotovine I gotovinskih ekvivalenata je  potrebno držati na tekućem računu kako bi se očuvala likvidnost uz najmanje moguće troškove držanja cesh-a. Pod optimalnim saldom gotovine može smatrati onaj iznos gotovine koji minimizira ukupne troškove gotovine.
Za rešavanje ovog kompleksnog pitanja u praksi se koristi finansijski model koji se zasniva na praćenju gotovinskog ciklusa I potrebnom  minimalnim saldu gotovine za održavanje likvidnosti.  Gotovinski ciklus   meri se brojem dana u godini koji protekne od trenutka izdavanja gotovine  za nabavku sirovina, materijala ili robe pa sve do momenta primanja gotovine po osnovu prodaje proizvoda, usluga ili robe u kojima je nabavna vrednost realno sadržana..Minimalni saldo gotovine treba da bude jednak “prosečnom” godišnjem saldu gotovine koji je neophodan za obavljanje redovne poslovne aktivnosti preduzeća. Za primenu ovog metoda neophodno je poznavati sledeće : (a) Koncept troškova gotovine, (b) Ukupne godišnje potrebe za gotovinom, i (c) Koeficijent obrta gotovine.
STRATEGIJE UPRAVLJANJA GOTOVINOM

1. Efikasnije upravljanje zalihama;
2. Ubrzanje naplate potraživanja od kupaca;
3. Prolongiranje plaćanja kratkoročnih obaveza.